Top

  Prihvatiti sebe, znači prihvatiti i sve različito od sebe. Kada se rodimo: mi nismo mamini i tatini, svoji smo. Jeste da postoji „Krvavo nasleđe“ kako ja volim da kažem – ono preko DNKa i postoji misaono nasleđe „Prenatalno“ koje se prenosi

Slobodu doživljavamo iz perspective zatvora koju kreira naš sopstevni um. Ni jedno poimanje slobode nije isto, kao što ni poimanje zatvora nije isto. Ni jedan um na svetu nije isti. Ako sloboda nije stečeno pravo, nego nam je data kao nasleđe nečeg (

Svaki dan je isti. Svuda je tišina, čudna i uplašena. Da, uplašena tišina od svega a najviše od toga što ne može da dočeka svoju smenu – da malo predahne a da je odmeni žamor, galama… Pet je izjutra, pustu ulicu

Svaki čovek treba da bude vlasnik svog univerzuma, svog života, svoje smrti. Svi treba da smo toliko slobodni da imamo pravo na prave i pogrešne izbore. I definitivno da nam ne treba ničija dozvola da budemo ono što zaista jesmo. Identitet

Poslednjih godina imam utisak da mi stvari izmiču iz ruku, da započnem gomilu stvari ali niti jednu ne mogu da završim. Da sam prisutna samo kao neki broj – jedan od zilion brojeva udišućih na ovoj planeti. Sinoć sam sanjala skoro

Kada usvakodnevnoj rutini hodaš ulicom, i slučajno kao što je uvek sve samo slučajno u tom prolazu, i tvom hodu, i mislima koje lutaju ili imaju neki svakodnevni cilj, osetiš da je neko biće (čovek, žena, dete, životinja ) prošlo

Ono čega nikada nema dovoljno: vremena. I baš kao najgori prokletnici nikako da naučimo najjednostavniju lekciju; da se vreme ne zaustavlja - ono se troši! Treba ga trošiti brže od hrane koju jedemo, pića koje pijemo, garderobe koju kupujemo, posla na

Danas je bio lep dan za šetnju. Miriše na jesen, na mir. Nema puno šepurastih šetača duž reke tako da tišina može potpuno da vas obuzme. Ali ne, da ne bi bilo dosadno ja nekako uvek moram da se nađem na

Bilo je pakleno predveče. Rerna uključena na 39 zvaničnih stepeni, mereno u hladu. Pravi osećaj asvalta je prikopčan na 44. Jedino glad i potreba da odeš do prodavnice mogu da te nateraju napolje. Ja sam išla do prodavnice. On je bio napolju

Kao prvo meni lično nedostaje nasmejano „Dobro jutro“ moje majke koja me je tim rečima budila pred polazak u školu. Njen topao dlan na mom čelu i paperjasti poljubac. Bila su to divna nežna i lenja jutra. Nedostaju mi deca kakva

Bila je to nedelja promenljivog vremena: malo sunce, malo oblaci. Temperatura - božanstvena, 23 stepena. Dok svi kukaju kako je previše kiše, ja sam našla razlog da se radujem pravom proleću. Sve manje poznajem ljude koji se raduju – pa bilo

    U životu postoje izbori i pasivne odluke. Takođe postoje krivudavi i pravi putevi; oni sa rupama, džombama, kolotrazima. Svi imaju znakove opomene i upozorenja. Kada treba da se odluči čovek nekako uvek gleda da ide pravo kako bi video nagoveštaj onoga čemu

Čujem pre neki dan svog sestrića kako mangupski, a da bude cool, lagano spikuje telefonom, jednostavno objašnjavajući da ga baš nije puno briga za neku informaciju koju dobija sa druge strane, i to sledećim tekstom: „Ma trne mi jaje….“ Prepadoh se živa.

Taman kad sam zamakla u jednu sporednu uličicu ugledala sam odrpanog pijanca kako se tetura posred ulice pokušavajući da je pređe. Zaustavila sam auto i čekala. U nekoliko dugih sekundi pogledi su nam se sreli. Bio je to sudar svetova,

Kad me to pitaju uvek odgovaram: "Mislim…možda, verovatno nikad, jer je snajka zapalićala usred grljenja sa rodbinom!" Negativno počinjem svako pisanje kada pogledam svet oko sebe; njegov sam deo, bez mogućnosti da se izopštim i živim u nekoj svojoj bajci ili