Top
  >  Ljubav   >  KAD ĆE SVADBA?

Kad me to pitaju uvek odgovaram: “Mislim…možda, verovatno nikad, jer je snajka zapalićala usred grljenja sa rodbinom!”
Negativno počinjem svako pisanje kada pogledam svet oko sebe; njegov sam deo, bez mogućnosti da se izopštim i živim u nekoj svojoj bajci ili makar mikro svetu.
Kad pogledam svoje najbliže, živote prijatelja a bračnih supružnika, malo je reći da bih grko plakala a teška sam na suzi; sem kad me tresu hormoni.
Kanda me je pregazilo vreme ili sam imala blažu lobotomiju, jer više ništa ne razumem.
Ok. Razumem politički kompromis, ali sve što ima veze sa emocijama – tu nema kompromisa. Sa emocijama nema trgovine? Ili ipak ima?

Izbor partnera po materijanim vrednostima? A ne iz otkačene zaljubljenosti I ludačke ljubavi.
Zašto svi glumimo ludilo I držimo se one stare: okreni mu leđa, pratiće te? Zar to nije kukavičluk? Zar to nisu igrice I spletkarenja koje skenjaju svaku emociju? To igranje na uvek “sejf” varijantu, taj strah da se otkriješ, da se razapneš radi nečijeg poljupca, dodira, da kad raširiš noge zapravo I doživiš orgazam a ne da “fejkuješ”.

Uvertira sa pogrešnom “ja” me je uvek vodila u pogrešno dvojstvo. Naučila sam lekciju na teži način, ali bar nisam stigla do pandorine kutije da imam:
Brak bez ljubavi. Brak u kojem se trpi i prikriva svako nasilje, mislim i na ono mentalno.
Brak koji se održava tako što se umožiš (izrodiš decu) ne bi li „nešto“ spasao.
Da kao jedan od onih koji su rekli DA, trčim da se podmažem sa vazelinom da bih mogla da imam seks sa suprugom, da me boli glava, da mi meca traje dve nedelje…da mi se sve gadi. A onda ON kao drugi, da čeka, da čeka, da prestane da čeka pa da se sjuri na sve što može, komšinicu, ovu-onu.
Celo moje biće ne može više čak ni da prihvati vezu u kojoj će bilo ko od ono DVOJE biti ponižavan, ucenjivan, prevaren.

Ali današnja omladina se čak ni ne zabavlja, a brak je mrak. Veza je obaveza a sve što je obaveza veoma „sucks“. Reče meni sestrić od 27 ljeta: imam jednu za druženje – ona je zajebant, jednu za izlazak – ona je pametna, jednu za krevet – ona je pohotna. Danas se samo venčava seljana i oni kojima se greškom omakla beba. Šta će mi to kad 90% ljudi vara, imaju lažne profile, imena, pripejdove koji menjaju.
Pala mi je vilica kao u Monti Pajtonu!
Znam da za većinu mlađe populacije ja više definitivno nisam u pravu. Ja sam samo tetka koja ne može da prihvati „sajber“ svet. Svi imamo WATSUPP, MESSENGER, VIBER, FEJS.
Ja nisam telefon! Koja jebena poruka može da me obraduje petkom uveče! Od kad je pisana reč jača od glasovne? Priznajem da je lepo pročitati lepu poruku, ali lepše je kad ti neko isto to šapne.
Što ne volim da čujem, ma bre muka me uhvati kad mi neko kaže: Tvitnuću te!
Molim?
Znam da neću živeti ko kornjača sa Galapagosa. Sporo se krećem jer nosim svoju kuću sa sobom i sebe u sebi. Nikad neću biti neko drugi, niti nečija polovina. Ja sam celovito biće – UNO, jedna, i isto takvo tražim za sebe.
Ne treba mi „moja druga polovin“, ja se sebe već posedujem. Rodila sam se sa posedovanjem dve noge, dve ruke, dva oka, jednim srcem, jednim mozgom. Ne želim da budem dvoglava aždaja. Ne treba mi dopuna.
Treba mi prijatelj, ljubavnik, brat. Čovek sa mesecom u očima i punom šakom viceva. Neko s kim ću da ćutim, da pričam i da se svađam.
Uvek tvoj
Uvek moja
Uvek svoji
Ludwig Van Beethoven

Zato kad me pitaju kad će svadba, jednostavno kažem. Jednog dana ako bude trebalo da se desi.

post a comment