Top
  >  Ljubav   >  NEKE JAKE ŽENE….

Taman kad sam zamakla u jednu sporednu uličicu ugledala sam odrpanog pijanca kako se tetura posred ulice pokušavajući da je pređe. Zaustavila sam auto i čekala. U nekoliko dugih sekundi pogledi su nam se sreli. Bio je to sudar svetova, strahovi, tuga, beda. Bila je to Srbija 2015. kao i sve godine pre toga, ali nekako zaboravljene. Razmišljala sam da li da ga slikam. Bilo je nešto u njegovim očima koje su sijale u smiraj tog dana. Iako me je bio strah, izašla sam iz kola i krenula ka njemu, on je počeo da uzmiče:
– Oprostite gospoja, evo sad ću da se sklonim… Noge me malo izdaju.
Tada sam primetila da nije pijan, samo je bio beskućnik.
Izvadila sam par hiljada dinara iz novčanika i pružila mu.
– Hvala – rekao je uzimajući ih – potrajaće mi ovo koji mesec. Znate, umem ja da prištedim.
Posle nekoliko izgovorenih reči od jednog prosjaka, u meni se otvorilo poglavlje „poniženog i uvređenog“, a zapravo istog takvog prosjaka. „Tri u jednom“, pomislila sam.
U meni su se slomili svi svetovi dok sam sedela u kolima ne pomerajući se sa mesta. Nisam merila minute koje je digitalni sat u kolima menjao blinkajući. Naslonila sam glavu na volan: kao student sam gladovala – nisam prosila, jer to malo časti koju sam imala i gajila kao zlatnu zvezdu, to nije dozvoljavalo. Kao Raskoljnikova me je cepala nemaština, ali je mašta popunjavala sva pazna mesta ne ostavljajući prostora crnim mislima. Nisam imala vremena da budem umorna i nezadovoljna, nisam htela da gledam peščani sat koji curi, izabrala sam svetlost jer sam borac…
Dok sam studirala, a roditeljska plata bila dve marke, odlučila sam da nekako izdržim pa sam na trećoj godini počela da radim u agenciji za promet nekretnina na Kaleniću, kao sekretarica. Bio je to takav rat u glavi, i nemir u duši. Kada je prošlo to sa nekretninama, kuma i ja smo krenule da konobarišemo u klubu našeg prijatelja, a preko dana smo s vremena na vreme džedžale na ulici prodajući jaja koja su njeni roditelji pratili iz Slankamena tako što su izgarali uzgajajući koke nosilje, čisteći govna. Tada je i kumin tata nepovratno zapatio astmu.
Posle faksa, kad posla za mašince nije bilo ni za lek, usledilo je švercovanje cigara – prebacim torbekanju prepunu boksova koje je slao brat iz Podgorice, pa od trafike do trafike. Bilo me je sramota, ali sam se borila sa tim malograđanskim stavom pokušavajući da definišem istu – a to nije bila reč, već borba za parče hleba i pomoć roditeljima.
Milica je da bi odradila pripravnički staž otišla čak u Valjevo i pravo u pogon za preradu sokova. Postradala je kao vrsan tehnolog dajući svoj maksimum, ulazila i izlazila iz hladnjače, pa tamo-vamo, na prijem robe. Nepovratno zapatila hroničnu upalu sinusa. Jurila je jedna svaki drugi vikend kući da se vidi sa svima nama, da ne izgubi korak sa svetom i Beogradom koji je putovao uvek brže nego bilo koja provincija. Često je umela da priča o tome kroz vesele dogodovštine koje su je pratile poptuno zanemarujući činjenicu da je radila za mizeriju od plate. Moja draga kuma je za razliku od mene odlučila da postane pravi stručnjak u svakom smislu pa joj nijedna žrtva nije teško padala. S druge strane, ja sam znala da nikada neću završiti u pogonu i proizvodnji jer sam završila fakultet koji nikada nisam ni želela. Nisam cenila stručnost koju su svi sa Mašinskog nosili kao ordenje jer je nekako bila lažna i suviše zastarela. Ta taština je bila suprotna svim osobinama koje sam posedovala kao ljudsko biće.
Sofija, moja sestra, je slično kao i kuma ginula u proizvodnji u Staroj Pazovi. Mesnoprerađivačka industrija nije bio smer koji je ona studirala, ali u to vreme bilo je daj šta daš, samo da se odradi pripravnički staž.
Sećam se koliko mi je bilo nestvarno i koliko sam se čudila snazi koju je imala ustajući svako jutro u tri sata. Nekada sam ustajala zajedno sa njom, bilo mi je teško dok sam je gledala kako se muči da na minus dvadeset čeka u četiri ujutru autobus i putuje minimum sat vremena. Taj njen posao je trajao sve do kraja 1999. godine, što ukazuje da je obuhvatio i onaj period kojeg uopšte ne želim da se sećam, a vezan je za bombardovanje. S obzirom na to da sam baš tad ostala bez posla, odlučila sam da se solidarišem sa njom i da je povremeno odvezem ili dovezem iz Stare Pazove. Uznemiravala me je činjenica da prolazi svaki dan pored Batajnice i vojnog aerodroma koji su bombama rešetali kao ludi.
To su bile žene nekad… a sad gledam kao da se ništa nije promenilo, i dalje ginu ali na drugačije načine. Zakitile su se etiketom menadžera koja im viri kao nestvarana ruža u kosi.
Ni jednoj ženi nije lako da živi na ovim prostorima i bude paket nestvarnog bića koje sigurno nije sa ovoga sveta.

post a comment