Kad se sretnu na kafi prijateljice ne ćaskaju samo o onim: pijaca, deca, godišnji odmori. Pričaju o svemu a najviše o onim temama koje je neko napravio da su tabu ali prava istina nema nikakve veze sa životom.
Eto tako jednom prilikom našle se nas četiri na kafi. Razgovor je počeo prvo oko posla, pa posle posla logično ide stres a posle stresa – razume se načini oslobađanja od istog. Svaka je pričala svoje.
Ja, kako još uvek onako s vremena na vreme umem da smotam i dunem. Malo nešto. Uspava me.
Moja kuma je bila mišljenja da je bolje popiti dve dunjice pa krevet.
A meni opet lakše bilo ovako jer me je podsećalo na vreme kada smo gluvarili kao mladi, to je bio najlepši period iz doba studiranja: dekintirani smo sedeli i gledali Terminator II… I niko nije kapirao film i o čemu se tamo radi: Ko je koga uništavao? Je l’ to Švarci bio robot?“ Sve dok nismo pojeli ceo prebranac i tonu leba belog! Takmičili se u pojačavanju muzike…
Tada nas nije grizla savest po pitanju hrane. Vrhunski osećaj je bio kad jedeš tortu i kad se
fil lepi za nepce, pa se sve topi, a ti samo mrdneš malo ušima da ona sklizne. Tada nije značilo da si u depresiji ako jedeš puno slatkog. Znanje je mudrost a dobro smo znali da se krkanjem čokolade i ostale slatkoće luči endorfin, hormon sreće?…
Moja sestra je bila ekspert po tom pitanju jer je lako objasnila da se endorfin luči jedenjem čokolade ali da je pametnije da se luče oksitocin i dopamin – odnosno imanje seksa (kod žena se luči oksitocin – hormon maženja, a kod muškaraca dopamin – hormon zadovoljstva… što je po njoj jasno objašnjavalo zašto se žene posle kresa zaljubljuju, a muškarci su samo zadovoljili potrebu i hoće da spavaju)
I nikad neću zaboraviti njenu najoriginalniju rečenicu :“ A da ne pominjem kako je jedan dobar orgazam ekvivalentan dozi 3 mg dijazepama: Što će reći, jebite se više i nećete biti u depresiji!“
Kao krene se sa kafom pa onda brže bolje šalt na nešto konkretnije, tek da se priča bolje razvije.
U jednom momentu vidim ja kako konobar nosi dve dunje i jedan pelinkovac.
– Lepo Bogami! – rekoh kroz smeh. – Ostavim vas, tek da odem do toaleta a vi se razularite.
– Nekako nije uredu da se baš usvinjimo usred bela dana?! – mrmljala je Marija onako
više sama za sebe, a pritom je uredno pijuckala belo vino i grickala komadić sira.
– Što nije? Radile smo to i sa 20tak godina manje. Sećate se kad smo se jedne godine
obrele na Šlepu – letnje doba sa cirka 35 stepeni u hladu…onda kad su svirali oni klinci sa gitarama. Kad smo bili p’jani da ne mož više… i kad smo ih terali da sviraju Čorbu, Azru, pa posle tešku artiljeriju. Još smo ih ponudili da sednu za naš sto i da tu lepo ostanu pošto nismo bile raspoložene da delimo muziku sa ostalima plašeći se da će decu neko da maltretira naručujući neku seljanu, a što je moglo da implicira naprasno napuštanje kafane, što mi baš i ne volimo – rekla je kuma kroz smeh.
– Nas je potpuno upropastio Branko Dimitrijević! – nastavila je Marija. – To su bile
devedesete!
– Greška. Velika greška… On je izostavio ženski rod u potpunosti. U njegovom kultnom
romanu „Nećemo o politici“, čovek je opisao kakve se sve dogodovštine dešavaju pri
većem konzumiranju alkoholnih pića i kako ona deluju na muški mozak! Žene su, što ja
smatram velikom greškom, pre svega bile samo dekoracija!…
I Kurac su bile devedesete! To smo bile mi! Mi i period studiranja; glupiranje,
zezanje, momci, drugari, ljubavi, sreće, tuge… Nema potrebe da prolazimo kroz Frojdovska sranja i to je isto kao i ono što čova reče: pre nego što dijagnostikujete kod sebe depresiju i nisko samopoštovanje, morate biti sigurni da niste okruženi idiotima… Isto i ja kažem: pre nego kod sebe dijagnostikujete akoholizam, morate biti sigurni da niste okruženi idiotima koji vas vide kao pijanice! – kuma je znalački elaborirala.
– A šta bi sa Gocom? Gde je? – upita moja sestra podižući ruku da pozove konobara.
– A Goca…eno je kući i pati pošto je šutnu muž. Našao neku klinku – rekla je kuma sasvim
mirno.
– Zar i ona?- pitala sam.
– Šta zar i ona. Nije ona – ON je! – strelala me je kuma pogledom. – Draga, uvek je neka
druga ili treća. Ova mala se zove Tea, ako baš hoćeš da znaš, neka pevačica – jebačica… a on Petar Pan drkadžija.
– Sad mi žao Petra Pana, tamo ipak ima jedna mala Zvončica… i ona lepa kuca. Baš je
bila lepa priča – ubacila je Marija pokušavajući da napravi šalu ne bi li ublažila sad već neprijatnu situaciju.
– Znači, šutnuo ju je zbog „Pipi Duge Čarape“? – rekla sam kroz osmeh.
– Nemojte više da skrnavite imena iz dečjih priča! – Marija se i dalje nespretno šalila.
– A sećate se šta je meni moj prijatelj rekao za onog mog bivšeg: „Sunce ti poljubim! Mala,
njegov Mars je u Vagi. Jebote, taj čovek ima seksualnost na bezveze mestu, u ženskoj zoni Vage. Mogao je da bude i peder! Ali ko jebe astrologiju, činjenica je da je moj bivši dragi voleo kad mu se motaš oko guzice!
– Kako bre oko guzice? – pitala je Marija užasnuto.
– Pa, tako. Mislila sam, tu mu je neka erogena zona, ali baš i nije tako. Čak nije imao
protiv kad sam htela da mu gurnem prst u… Samo se seronja stisao, valjda je pomislio da će mi onda njegova pederska crta biti sasvim jasna. – rekla sam grcajući od smeha.
– Nije jasno zašto merite? Pa, malo nastranosti nikad nije bilo na odmet, zar ne? Ljudi, to
su samo fetiši. Svako ima svoje… Uostalom, većina muškaraca misli da su im jaja erogena zona, ali zapravo je reč o stimulaciji prostate – deo od jaja do čmara – nadovezala se moja sestra kroz smeh – a kod smo kod mlađarije, pa koji frajer ne voli mlado meso. Već smo hiljadu puta analizirale krizu srednjih godina kod muškaraca.
I nije se završilo na tome. Pričalo se o „primercima iz prošlosti“ – sa detaljnim opisima : dlakav, ružičast, sa tačkicama, u koju krivinu beži.
O petinzima, višku i nedostatku seksa, vazelinu i svim sredstvima za podmazivanje.
O ličnim potrebama: može večera – ali da je što kraća, depilacija – detaljna, seks – egzibicija da tuče adrenalin, klackalica nikako – mora puno jezik i prsti da rade…
A posle samo me pusti da spavam i hrčem!
