Top
  >  tzv život   >  Kao da je bilo nekad…

Svaki dan je isti. Svuda je tišina, čudna i uplašena. Da, uplašena tišina od svega a najviše od toga što ne može da dočeka svoju smenu – da malo predahne a da je odmeni žamor, galama…
Pet je izjutra, pustu ulicu žvaću moje poluraspadnute kučkarske patike. Čuje se kako škripavo dišu. Pored njih čuje se još samo krckanje kandži na šapama mog psa, koje nikako da skratim. Nije da umem ali mogu da obećam i sebi i njemu da ćemo uraditi jedan potpuni kozmetički glanc samo da ovo nešto prođe.
Kad ovo nešto prođe sigurna sam da će se vratiti onaj laki slobodni korak bez vremenskog ograničenja. Tako malo nam treba.
Iako smo oboje pravi osobenjaci i samotnjaci, vazda džangrizavi, uvek nam nešto smeta, ali ne bi nam smetalo da sretnemo po neku živu dušu; da se mimoiđemo, pa da svako nastavi svojim putem, svojim poslom. Samo jedan susret sa očima koje ne žure i ne trepću strahom.
Moja firma je odredila većini zaposlenih rad od kuće. Rad u četriri zida meni nikako ne paše. Više volim tu interakciju sa kolegama; dan proleti, a posao brže ide.
Može se reći da je to ustaljena rutina koju je zamenila nova. Nisam osoba koja voli da brzinom svetlosti menja i uvodi nešto novo, pogotovo kad mora.
Za vreme rada od kuće, ono kad je pauza za ručak, trčala sam do prodavnice kako bih odradila barem osnovnu nabavku namernica. Tip sam čoveka koji može da preživi na belom lebu, puteru i malo crnog luka, ali otac od 85 godinica je podetinjio i projeo se pred stare dane.
Čekala sam tako u redovima sa svim ostalim razbojnicima – kako sam doživljavala sve horde sa maskama. Činjenica je da me je hvatao neobjašnjiv napad smeha a pre svega zbog toga što godinama unazad nosim masku zbog alergija na sve moguće polene. Bila sam ushićena zato što me vise niko ne gleda kao šugavog čudaka, sad su me gledali čudno zbog smeha. Sama sa sobom i smeje se “ko lud na brašno”. Međutim to pomenuto brašno je postala misona imenica toliko da sam pomislila kako su svi odjednom prešli u pekare, a konzervaši da se spremaju za treći svetski rat.
Niko me nije obavestio o čudnoj tranziciji koja se dešavala u ljudima preteće i podmuklo.
Globalno selo je pokazalo svoju najveću slabost i najružniju ljudsku osobinu; sačuvati samo svoje dupe – toalet papira nije bilo ni za lek, čak ga ne bi ni za isti trampili.
E, ali red za delikates. Nikada nije dovoljno tanko sečeno, pa daj malo ovog, pa malo onog, pa malo…
– Tanje mi secite komšinice…Rečenica koja se najčešće čuje.
Svaki put mi je došlo da kažem: daj da ti vidim zube, sigurno možeš da otkidaš od komada, kozo jedna.
Sendvič je nekad bio parče hleba I komad čajne koji smo jeli po sistemu: u jednoj ruci hleb pa griz toga a u drugoj komad čajne pa griz toga, I to sve prljavim rukama.
Danas sve mora da je tanje I providno, baš koliko su nam i obrazi časti.
Već mesec dana srećem samo pljačkaše u redovima za apoteke, banke, pošte. Neko ih je obavestio da sutra možda ne postoji! Pa Biblijski i ne postoji, jer postoji samo danas. Postoje vera, nada I ljubav, ili pojedinačno ili svo troje – zavisno od lestvice našeg ličnog uspinjanja.
Bez obzira na svo moje cimanje, tata već pomalo dementan, uz dijabetes i perkinsa, voleo je da prošeta zabranjenih 100tinjak metara do prve samiške; po novine, pljuge i neko pićence.
“Ja ću reći kada je kraj!” – Rekao mi je pun prkosa, snage, inata i nevrovatne hrabrosti. Toliko sam bila puna ponosa i miline što sam njegova ćerka. Kao protrljam mu ruku a sve molim se da bar pelcer njegove snage pređe na mene.
Svi drugi-oni mlađi su iščezli i nestali pod pritiskom. Zatvoreni kao pčele se vrtimo oko košnice, samo se vrtimo a ne doprinosimo. Ja se vrtim, trudim se da ne uđem u istu jer kao da nema izlaska. I tri dana neke zabrane je mnogo, jer moram da promolim nos i omirišem; da ne zaboravim ko sam?
Komunikacija i priznanje da postojimo ostalo je još samo zahvljujući društvenim mrežama.
Unatoč sveopštem mišljenju u korisnost takve vrste komunikacije sa drugim ljudskim bićima, što je donekle OK, pojavili su se i oni self promoteri, do sada neviđeni talenti i oni koji moraju zabeležiti sebe u trenutku i vremenu koje će ih jednog dana podsetiti na posebnost koju su naprasno otkrili u sebi samima.
Meni je to malo bljak a i jednostavno je: nisam voajer a ni tuđa četiri zida me nimalo ne zanimaju jer nemam sa čim da ih poredim.
Dok svima noć pada brže nego što sviće dan, umiruje me tekst pesme koju vraćam iznova i iznova:
I kao da je bilo nekad
I kao da je bilo tu
Pod vedrim svetlim suncem
Pod vedrim svetlim svodom
Moj otac, pas i ja smo još uvek pod tim svetlim svodom, i nećemo menjati našu noć za neki drugi dan.
Imamo danas, našu trešnju koja niče iz surovog betona i njegov štap kad ponovo budemo učili da hodamo.

 

 

.