Top
  >  tzv život   >  Nečije   >  Storytellers

 

Black-and-white-women-sisters

Napolju je skoro 40 stepeni. Vlaga je nesnosna i butine se lepe svaki put kad hoću da prekrstim noge. Na kožu mi prijanjaju mušice i plitko dišem. U sred podneva pijem crno vino i slušam u pozadini „Here I am Baby“ – Seal. Trebalo bi sad ovo znati odigrati dok ti se vlažna haljina lepi uz telo, ali ja samo sedim.
Posmatram krljušt reke koja se presijava na suncu. Skoro da je svetlo zelene boje, samo na rubovima ima čipku od krošnji drveća koji se savijaju sa suprotne obale. Sve mi liči na južnu Ameriku: ista toplota i vlažnost, zelenilo i bogatstvo vegetacije. Kao u Čarlstonu ili Savani , ista takva reka koja vijuga i nema joj kraja. Nije Misisipi, ime nije ni bitno. Zaboravljam.
Trgujem sa svojim emocijama kao najgori preprodavac robova. Ukidam slobodu misli – kad je čovek ne koristi onda mu i ne treba.
I dalje vidim Čarlston: nema daška vetra dok sunce visoko na nebu prži pretverajući sve u boju suvog zlata. Samo polja pamuka ostaju uvek bele boje. Gotovo je ironično gledati sliku gde crni ljudi beru beli pamuk.
Život je spor a rad je težak – crnački.
Muzika je isto toliko teška kao i srce koje krvari a ruke bolne i otečene; jedino te miluju note bluza i džeza kao nigde na svetu…možda i ruke jedne žene…ili majke.
Osećam se kao jedna od njih – Storytellers – a, mada ne ličim na crnca – zavaljenog u svoju stolicu ljuljalicu koji beči krupne oči, žvaće duvan neprestano pljuckajući i koji svaku priču – ma kakva god da je, počinje sa You ain’t gonna believe this shit.

Sada sedim sama, a sećam se kada smo sedele zajedno na nekom splavu na Savi i kada sam rekla da odlazim.
Kada se tebi srušio temelj i okrunio već sasušeni hleb nadanja, pa si mahinalno, kao da će nestati svet, nagnula se ka meni i poljubila me.
Sećam se da nisam ustuknula, samo sam se obliznula i prešla prstom preko usana.
Gledala sam te pobednički i videla sam da je tebi vreme stalo.
Sve je stalo tog 19. juna 2010
Kao da je bilo juče, a biće i danas i sutra, jer smo bili tamo gde je nešto počelo da umire.
Znam da ti je duša bila u poslednjem srku kafe i čaši crnog vina; u teškoj noti bluza vrelih, vlažnih južnoameričkih noći.
Sklonila si mi grašku znoja tik iznad obrve. Dodirnula me sa namerom.
A ja sam te uhvatila za ruku i spustila je na sto. Pogledala sam te u oči i rekla „Pusti to… Ana…“…

Nikada je nisam razumela.

Posvećeno ženi koja me je volela.

post a comment