Ono čega nikada nema dovoljno: vremena.
I baš kao najgori prokletnici nikako da naučimo najjednostavniju lekciju; da se vreme ne zaustavlja – ono se troši! Treba ga trošiti brže od hrane koju jedemo, pića koje pijemo, garderobe koju kupujemo, posla na koji idemo i ono koliko spavamo. Svi pametni ljudi su imali božanstvene citate na ovu temu. Buda je rekao da je najveća zabluda što mislimo da imamo vremena; odlažući gomile stvari za neko sutra koje se možda nikada ne desi. Mi nismo vlasnici gotovo ničega, čak ni sopstvenog života.
Vreme je zaista besplatno, nemerljivo i neprocenjlivo. To je jedina “mera” koja zapravo nema meru, sem one koju smo mi definisali promenom godišnjih doba….utakli je u sve zakone fizike i počeli da živimo mereći više prošlost i budućnost nego sadašnjost. Iskreno ne poznajem mnogo ljudi koji žive u sadašnjosti; svi su već u sledećoj godini, zimovanju, letovanju, školskom raspustu, planiranju večere sa prijateljima, planovima, planovima… sa uvek istom rečenicama: a kad bi… Biti ću, disaću – ne biva, nego jesam i dišem.
Najgore što sam pak ikada čula je da je vreme – novac. Novac za nas tako bitan, ali ne i vreme koje potrošimo u grču da ga zaradimo, sem ako nismo puke sreće da radimo iz zadovoljstva i da smo za to dobro plaćeni. I činjenica je da novca uvek možemo više zaraditi ali ne i vremena.
Najbolje od Šekspira ostavljam za kraj:
Vreme je sporo za one koji čekaju i koji se nadaju
Veoma brzo za one koji se plaše
Veoma dugo za one koji su tužni
Veoma kratko za one koji slave
Ali za one koji vole, vreme je večno.
